Dakle, ti bi zeleo razgovarati sa mnom?” upita Bog. Ako imas vremena” rekoh. Bog se nasmesi. Moje je vreme vecnost. Sta si me hteo pitati? Sta vas najvise iznenadjuje kod ljudi? Bog odgovori: Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a potom bi zeleli ponovo biti deca. Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa potom trose novac da bi vratili zdravlje. Sto razmisljaju uvek o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost. Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti. Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ziveli. Ostadosmo na trenutak u tisini, Bog me uhvati za ruku, Tada upitah, kao roditelj:

Koje bi zivotne pouke zeleo da tvoja deca nauce? Osmjehujuci se, Bog odgovori: Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Mogu samo dopustiti da ih neko voli. Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju, nego ko su u svom zivotu. Da nauce kako nije dobro uporedjivati se  s drugima, da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima, nego onaj kome najmanje treba. Da nauce da je dovoljno samo nekoliko sekundi da se zadaju rane voljenoj osobi, a potom su potrebne godine da se rane zalece. Da nauce oprastati tako sto ce uvek oprastati, da znaju da postoje osobe koje ih nezno vole, ali to neznaju izreci niti pokazati. Da nauce da se novcem moze kupiti sve, osim srece, zdravlja i ljubavi. Da nauce da dve osobe mogu posmatrati istu stvar, a videti je sasvim razlicito. Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima… a ipak ih voli. Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste, moraju i sami sebi oprastati.