Batinac.com - Vlasi - Zivot - Obicaji


  
Ponedeljak, 05.12.2016, 09:27Optimizovano za Mozilla Firefox - Možete da skinete ovde                            
 






http://batinacinfo.ucoz.com/welcome.gif

batinac.com
 
     GLAVNA STRANA ::  MOJ PROFIL ::  REGISTRUJ SE ::  LOGUJ SE ::  Prijavljeni ste kao: Gost ::  Grupa "Gost" ::  Odjava :: Odjavi se :: Dobrodosli, Gost RSS

  


Batinacki Asfalt


Glavni meni

Zanimljivosti

Prijatelji Sajta

Citati

Vic Dana

Mini-Chat

Anketa
Kako vam se svidja novi Sajt ?
Ukupno odgovora: 306

Vesti Dana

Sve Vesti
Sve Vesti

Srpska Dijaspora
Ministrastvo za Dijasporu
Srpska Dijaspora

Srpska Politika
Srpska Analitika


Prijatelji Sajta

Bogojevic Reisen

Iris Bestattung



Foto Galerija
Grcka com.
Travel Videos

Podeli
Neue Seite 1

 



OBREDNA MEDICINA VLAŠKIH VRAČARA

Crče puče ko dete ureče

Zle oči poznate su i vlaškoj tradiciji. Veruje se da postoje oni koji urokljivim pogledom
mogu naneti mnogo nesreće i to uglavnom nesvesno. Kada ugledaju nešto lepo oni to
nekontrolisano požele tako jako, da čak iako se njima prohtev ne ostvari, to drugome
nestane pa makar mu i od samog Boga bilo dato. Najpodložniji uroku su mala deca ali i
nezaštićeni odrasli. Urok se u porodici uviđa odmah kroz bezrazložnu napetost, koja se
iznenada useli u njene članove. Neophodno je prvo utvrditi da li je uopšte u pitanju urok.
To se radi gašenjem ugljena. A pokazuje se kada ugrevak pri gašenju padne na dno posude.
Potom se traži krivac. Ne po imenu, nego odrednicima pola, srodstva ili komšijskih i
poslovnih veza. Za tu priliku se prizivaju sve te kategorije a ugljen se baca u posudu sa
vodom: "Pošao (ime) putem, stazom, poš’o drumom velikim, sa devedeset devet ala, sa
urokom i uročicom, sa počudištem se na njemu sreo. Možda je ureknut od udate žene,
možda je ureknut jer je dobar, jer nije dobar, jer je debeo jer nije debeo, jer je lep jer nije
lep…” Tako se nadalje uvek uz isti opis, pominju različiti uročnici, muškarac, starci, mlade
devojke i snažni momci. Ali i prirodne stihije, voda, zemlja, više sile… Kada se izgovori
svojstvo ili ime urokljivog, ugljen pada na dno posude. Tek tada počinje ritual. U tom
trenutku, međutim, više ne mogu pomoći crveni konac, beli luk i druga sredstva koja se
inače koriste kao preventiva, pa se baje bosiljkom, tamjanom i grančicom od metle.
"Doletela bela ptica iz belog mora i donela belo mleko u bele kljunice, pa pustila na beli
kamen, crko puko beli kamen crko puko ko dete ureko, ako bude muško ispuklo mu mudo
ako bude devojka otpala joj kosa sve joj se druge nasmejale”. Basme su različite ali se
obično završavaju jakom željom, ne da se onom ko je urekao vrati zlo, već da ga svi
ismeju. Efikasan lek protiv uroka je basma koju znaju mnogi u Timočkoj krajini i koriste je
za preventivu. Za vračanje se pripremi voda koja se iz tikve baci na krov a potom se, dok se
sa njega sliva, prihvati u sud u kome će se kasnije bajati. Vodi se dodaju bosiljak i tamjan i
izgovara: " Pošla (ime pacijenta) stazom, uroka uz put srela. Ne smej se ti (ime) jer će se
ona nasmejati tebi. Ko je (ime) uročio svisnuo, ko je urekao prsnuo, oči prevrnuo. Ko je
(ime) urekao, usekao o glavi mu bilo….. (Ime) osta svetla, čista, ko zvezda na nebu, ko
rosa na zemlji, ko bosiljak u cvatu, (ime) u zdravlju da bude”.
Bajalica protiv uroka. U desnu ruku uzme se britva u levu tamjan i dok se lagano dodiruju
ponavlja se: "Crkni đavole, ti nemaš nož, ja imam tamjan i imam nož, tamjanom te kadim, nožem te sečem, u vodi te gnječim. Voda se penuša a (kaže ime ime onog ko se brani od
uroka), te više ne sluša. Ako ga je neko urekao, ako mu je neko presekao put, ako ga je
neko omađijao ako je neko za njega ljut, više nema uroka, slobodan mu je put, odvezala
sam mađiju niko više nije ljut. (Ime), ostaje čisto kao svet kad se kupa u sunčevom sjaju,
(ime) ostaje čisto kao bistra voda izvorska, (ime) ostaje čist kao bosiljak u prolećnom gaju
(ime) ostaje čist kao sveta Deva Marija nebeska…”

LjUBAVNA VLAŠKA MAGIJA

Ljubavna magija kod Vlaha je najrazvijenija, a romantične basme najbrojnije i, kažu,
najdelotvornije. Najrasprostranjeni rekvizit u ovim ritualima je katanac. Simbol nečega što
može zaključati i otključati, zarobiti i osloboditi. Tek iza njega slede med, kao bezopasno
sredstvo koje lepi, užarci koji u magiji simbolišu ono što pali i bosiljak što svojim
aromatičnim mirisima osvaja. Crveni ili beli konac, so, šećer i voda iz kuće obavezni su za
indentifikaciju ličnosti u magiji a dodatci na svu tu hrpu naizgled besmisleno skupljenih
predmeta, zavise od pojedinačnog problema. Često vračare zahtevaju i daščicu sa kućnog
praga ukoliko se sumnja na prevaru supružnika, nož ako u svojim nadčulnim vizijama
uvide da je razlog patnji osoba koja dolazi u kuću, srp ako se radi o osmišljenom uroku ili
je nesrećnik žrtva naručene crne magije, pramen kose voljene osobe ako postoji obostrano
interesovanje a nešto se među zaljubljenima ipak isprečilo, deo odeće kada se po
narudžbini vezuje neko ko je daleko… Uz sve to idu i ceduljice sa nevešto ispisanim
imenima onog ko poručuje ritual, i onoga koga se taj ritual dotiče. A po potrebi uz sve to
idu i fotografije. U selima Timočke krajine i Homolja i danas sve vračare i proročice bave
se ljubavnom magijom a svaka od njih zna veliki broj bajalica koje podstiču zaljubljene i
trajno vezivanje. One najčešće spravljaju med u koji se dodaju latice suncokreta, belog
nevena i listić zelenog i crvenog bosiljka, tamjan i komadić žara. Takva smesa meša se
nožićem i vrbovom grančicom o koju su belim ili crvenim koncem uvezani stručci bosiljka
i metlice. Dok napitak mešaju izgovaraju stihove: "Slatki mede vodi me do (ime voljenog),
ne daj mu da jede, ne daj mu da pije, ne daj mu da spava, ne daj mu da misli, nek’ ne može
bez mene. Nek’ se ugreje kao vatra, nek se usija kao žar, dok ne dođe do mene da vidi moje
oči, da vidi moje usne, da vidi moje telo. I kako se lepi testo za ruke, kako se lepi čičak za
vunu, kako se lepi pčela za cvet , nek’ se (ime voljenog) prilepi za mene i kako dete bez
majke ne može i kako čovek bez vode ne može i kako cvet bez pčele ne može nek (ime
voljenog) bez mene ne može”. Med je začaran i kada se sa malo vode zagreje, prebaje tri
puta uz tamjan i grančicu bosiljka i uz pomoć svete Deve Marije (koja se obično priziva)
daje se nesrećnoj osobi. Ona ga koristi kada dodiruje onog koga voli. Pipka ga lepljivim
prstima po kosi i odeći tako da se on "za nju zalepi”. Umesto meda može se koristiti šećer.
I bajalice se tada razlikuju pa uz ritual idu stihovi: "kako vatra i hrana privlače ljude, kako
ih privlače šećer, med i hleb, tako nek (ime) privlačna bude, njen glas, njeno telo, njen stas.
Kako ljudi bez šećera, meda i hleba ne mogu tako da bez (ime) ne može (ime osobe koja se
začarava), bez njenog glasa, bez njenog tela, bez njenog stasa”….

Pamet mu uzeli, omađijali ga

Nešto složeniji ljubavni rituali izvode se u pripodi gde vračara traži pomoć nekog, po
savetu višeg bića. U svitanje vračara ode na čistu vodu, na potočić koji teče u pravcu istok-
zapad i opkorači ga tako da izgleda kao da ga zauzdava. Potom počinje da baje praćkajući
strukom bosiljka po reci. Pravi pauze da bi preko teglice sa medom prskala kapljice vode.
Med se kasnije daje osobi koja treba da privuče neku drugu. U velikoj bajalica koja se
izgovara u ovom najjednostavnijem i svakom dostupnom obredu, štrče prelepi stihovi koji
kažu: "Stavila mi na glavu mesec sjajni, na prsa blještavo sunce, na ramena dve zvezde
Danice, na leđa ružu prekasnu, po naručju i bedrima sitne perlice, da ceo svet gleda u njih,
a sa još većim žarom (ime onog koji se privlači), da mu ne daju mira, ni kad leži, ni kad
spava, ni kad priča, dok meni ne dodje da sebi srcu olakša…” Jače ljubavne čini bacaju se
bajanjem u sobi sa metlom. Vračara tri puta baje dok mete po kući. Sakupljeno đubre
iznosila bi napolje i baca ga u onom pravcu gde osoba koja se privlači živi. Prekrsti se tri
puta i ponavlja basmu: "Ne metem slamu, ne metem đubre već metem sve mraviće, već
metem sve stenice. Metlom ih pomeh, po (ime) poslah. Kad na njega naiđete da mi ga
bockate, podbadate, meni da ga otpravite. Mira nigde da nema, ni sa kim da ne prozbori dok se meni ne pojavi.” Mišljenje mnogih koji su oprobali vlašku ljubavnu magiju je da
najveću moć imaju čini bačene preko planete Venere ili kako je u ovom kraju zovu zvezde
Danice ili Večernjače. Ritual izvodi vračara, a potom u njegove tajne uvodi i osobu koja je
naručila čini. Ova varijanta zahteva moć jake koncentracije, bez skidanja pogleda sa zvezde
i bez dozvole da neko, i za sekund, prekine ritual. Po tri puta treba izgovoriti reči: "Tražim
do ludila u mene zaljubljenog sina (ime voljenog). Pamet sam mu uzela, omađijala sam ga.
Mir sam mu uzela, omađijala sam ga. Srce sam mu uzela, omađijala sam ga. Kada spava da
ne spava, kada jede da ne jede, kada pije da ne pije, dok mene (ime) ne vidi da se ne smiri”.

Otimanje muške moći

Muškarci u velikom broju veruju da njihova polna snaga može da zavisi od ćudljivosti
žena. Zorica Divac je radila obimna istraživanja na ovu temu. "Simptomi impotencije po
kazivanju naroda su vezanost muškarca da ne može ni sa jednom ženom ili da ne može sa
određenim ženama. Sem polne nemoći muškaras se oseća loše, napuštaju ga snaga i volja
da se bori pa može i da umre… U ovako tešku situaciju muškarca dovodi žena koja uz
pomoć vračare baca čini i (zbog posesivnosti, strašne ljubomore ili osvete) vezuju svog
muškarca ili ljubavnika”, piše Zorica Divac i navodi reči jedne svoje sagovornice iz
Gamzigradske banje kod Zaječara. Postoje i primerri kada žena vezuje svog muža da bi
dobila slobodu za raznovrsniji ljubavni život. I to obično obave vlaške vračare koje za
razliku od drugih, ovu vrstu čini ne nazivaju crnomagijskim. One ne boluju od takvih
predrasuda jer smatraju sebe pozvanim da pomognu svakome ko im se obrati za pomoć.
Svoje psihičke moći Vlahinje za ove potrebe upotpunjuju raznim korisnim rekvizitima
poput konca, igle, biljaka, ljudske krvi, pepela, balege. Bitni brojevi u bajalicama koje
izgovaraju dok vračaju su trojka, simbol seksa, sedmica, broj ljubavi, i devetka, kontakt sa
višim zlim silama. Od boja se koriste crna, koja upija, i crvena, koja ograničava upad
pozitivne i negativne energije. Izbegavaju samo zelenu boju koja oslobađa. Najjače dejstvo
među rekvizitima za izazivnje impotencije imaju predmeti uzeti sa pokojnika. To su
maramica na kojoj se sakupljala izlučina iz usta umrlog u periodu između smrti i ukopa,
prsten sa njegove ruke, igla i konac. Vračare se ušunjaju i neprimetno u odelo umirućeg
zabodu špenadlu. Vade je kada bolesnik umre i još dugo nakon toga koriste je za obrede.
Ženi koja bi da veže ljubavnika vračara da iglu i ova treba da svog dragana bocne u
stražnjicu. To treba da učini u trenutku orgazma kada on tu bol neće osetiti. Vrlo je
rasprostranjen i ritual vezivanja pomoću sperme i kučine od prolećne konoplje. Odmah
nakon odnosa kučinom se zahvati malo sperme. Od nje se uplete konac petnaestak
santimetara dug i na njega se uvezuje devet čvorova dok se izgovara bajalica: "Ne vezujem
konac već vezujem (ime voljenog), vezujem mu pamet, vezujem mu razum, vezujem mu
misli, vezujem mu vene… Ako drugoj bude pošao da mu mozak zastane, vene da mu se
stegnu, penis da mu splasne, da ga mošnice zabole”. Uvežen konac uvuče se u pripremljenu
cevastu grančice zove, oba kraja zatvori se ovčijom balegom, a ceo beleg se sakrije pod
trem da istruli. Ova i slične bajalice šalju se potom preko "devet međa, devet brda i devet
voda”, beleg nestane i teško je očekivati uspeh u razvezivanju zatočenog muškarca.
Najupornije vračare traže pomoć od svete Deve Marije.

Opsedanje na daljinu

Vlaška magija vezuje i na daljinu. Vezanost i opsesiju muškarac može da doživi u koliko je
bio žrtva vrlo zanimljivog magijskog rituala sa menstrualnom krvlju. Kako su zapisali neki
lekari obično žena sa kojom muškarac ima izvanredan seksualni odnos ga pogleda dok
spava, kroz prsten zamočen menstrualnom krvlju. Ili im se par kapi te krvi umeša u neki
napitak ili čaj. Slične čini mogu se raditi sa delovima odeće, ali tada muškarac oseća stalnu
potrebu za određenom ženom.

Prizivanje zlih demona ljubavi

Vlaška magija raspolaže sa mnogo opakim činima da ih neki zovu crnomagijskim. Čini se
bacaju sa devet raznih vrsta cveća i sa konjskom potkovicom. U gluvo doba noći vračara
ćutke dolazi na odabrano mesto i pali ritualnu vatru. Ona mora goreti na zemlji, okružena kamenjem. Potpaljuje se od grančica bosiljka, a suvarci koji će do jutra goreti mogu se
prikupiti iz obližnje šume. Kada pripremljena sedne kraj ritualnog ognjišta vračara uzima
potkovicu i kali je dok izgovara bajalice. Sav dim koji se izdvaja usmerava se ka obešenom
cveću. Bajanje ne prestaje dok se svaka latica, pripremljena za obred, ne navlaži, a potom i
osuši. Kada je nanizano cveće dovoljno suvo da od njega može napraviti prah, a vračara u
stanju polu transa od udahnutih dimova i opojnih mirisa, počinje drugi čin ritualnog
monologa u kome vračara menjajući dramatično boju glasa glumi i vodi dijalog sa silom
koju je prethodnim bajanjem prizvala. "Gvožđe iskovano!” uzvikne ona i potom još
agresivnije odgovara: "Nisam gvožđe iskovano nego đavo zarobljen”. Pa nastavlja: "Ako si
đavo zarobljen da izađeš na suvo i odeš gde te šaljem. U srce (ime devojke) da se uvučeš.
Da (ime) tražiš od grada do grada, od sela do sela, od kuće do kuće, od posla do posla, od
puta do puta, od kreveta do kreveta, od stola do stola, a sa stola skoči u kašiku iz kašike
(ime) u stomak. Potraži je ognjenim bičem, išibaj i poteraj meni da ne može stajati, da ne
može sesti, da ne može spavati, da ne može jesti, da nema mira u svojoj kući dok do (ime
onoga za koga se vrača) ne dođe. Očima će gledati, ustima govoriti, drugog neće naći”, tu
pravi pauzu a onda dodaje: "A ja ću ti dati za doručak jednu kokoš, za ručak jednu kokoš,
za večeru jednu kokoš i punu tikvu vina”. Vračara kasnije žrtvuje kokoške, ali čim završi
ovaj verbalni deo rituala pokupi obajanu i izmrvljenu travu u teglicu i da je onome ko je
magiju naručio sa uputstvom da je tajno doturi do osobe kome su čini namenjene. Po
pravilima kada baja vračara mora da bude naga do pojasa i sama. Vlaška ljubavna magija
nudi i lek za one koji u životu ne mogu da nađu dosuđenu osobu pa stalno pate sigurni da
su na ovom svetu najnesrećniji.

MEĐUSOBNA BORBA VRAČARA

U etnološkoj literaturi zabeležen je jedan ritual – ljubavne čini sa đavolima. Vračara u
gluvo doba noći izlazi na reku. Lagano se svlači, rasplete kosu i pored sebe postavi devet
kolačića umešenih i ispečenih kao obruči. Uz njih složi zobnicu od kozje dlake i jedan štap.
Zagazivši u reku ona nabroji sve što od ritualnih rekvizita nosi sa sobom, zato leskovim
štapom pljusne po vodi i počne bajanje: "Koliko kapi poprska da toliko đavola izađe.
Pođite đavoli i đavolice kod mene da dođete… Da vas pošaljem preko devet atara po redu i
hitro. Izđite svi na suvo sa celom vašom familijom, da me uslužite. Nemojte me slagati, put
da putujete, pravo da idete, da nigde ne skrećete, ka vratima njenim i tu se u dvorištu
rasteretite. U kuću joj uđite, za vrat joj skočite, na zemlju je oborite, na kolena joj sednite,
kosu joj počupajte, jezik ispletite da ne može govoriti. Oči joj oslepite, uši ogluvite, noge
joj oduzmite, pamet joj raspametite. Za ruku je uhvatite, iz kuće je izbacite, iz dvorišta, iz
sela, na more je odvedite. Onda je izvedite, kući vratite, pokrijte je koprivama da ne može
stati, ni prileći, ni ustati…” Vrhunac u ratu vračara dolazi ritualom za prizivanje zla kroz
vučiji grkljan. Vračara od crnih krpa sa đubrišta uobliči lutku. Da joj ime i prezime onoga
kome se želi zlo i provuče je kroz grkljan ubijenog vuka, rekvizit koji ima svaka poznatija
vračara sa Timoka. Lutka se zatim stavlja u tikvu punu vode i dok se osušenom metlicom
meša, izgovara se bajalica koja nakon što se iz bare prizovu đavoli poručuje: "Sa hajkom da
idete, vukove da terate. Kad vukove nađete da ih uplašite i u selo uterate da pojedu (ime).
Jer on je metla razvezana, na đubre bačena, nogama izgažena, od svih odbačena, od vrana
izgrakana, od svraka izrugana, od svih ljudi oterana, od familije svoje, dece i ukućana. Na
glavu (ime) stavite kozju đavolju dlaku, na leđa mu stavite čireve, na usta kožu od guštera,
na ruke kožu od pasa, na grudi kožu mačiju, po trupu vučije dlake, na noge opanke od
krmače…”

MAGIJA ZA RAZBIBRIGU MLADIH

Ono za šta se ne mora posećivati vračara, a po mišljenjima mnogih potiče iz vlaške magije,
su laki obredi koji se izvode samostalno i brzo. Neke od njih zabeležio je i M.Vuković u
knjizi "Narodni običaji u Srba” i svi se oni baziraju na prizivanju prirode i korišćenje njenih
elemenata u zavođenju suprotnog pola. Vračanje sa devet zrna pasulja i malo soli koji se
preliju vodom pa zamotaju u tri krpice služi za vezivanje. Vezujući smotuljke oko sebe
devojka izgovara: "Ne motam ovaj pasulj već motam mog dragana (ime)”. Potom priđe
ognjištu, tri puta dune u vatru i kaže: "Iz mene huka u mog (ime) muka. Kako pasulj puca
tako srce (ime) za mnom da kuca”. Jednostavni rituali za mlade i zaljubljene su i oni sa slepim miševima. Mogu se izvoditi ponedeljkom, sredom i petkom. Miš se uhvati, zakolje
srebrnim ili zlatnim novčićem, odseku mu se krila i kroz njih se u predvečerju gleda u
željenu osobu. Druga varijanta preporučuje da se ceo slepi miš uveže u maramicu i da se
time dodirne voljeni koji će potom slepo trčati za devojkom. Najimpresivniji obred sa
ovom životinjom je onaj u kome magija preporučuje da se voljena osoba pozove na kolač u
koji je, dok je mešan stavljen prah od krila slepog miša. Magija ponekad korisi i moć
kukavice. Kada kukavica kuka treba se tiho prišunjati drvetu sa koga se ptica oglašava,
odlomiti parče kore, probušiti ga i kroz rupu tiho progovoriti: "Kao što ti, kukavice, kukaš
tako da i (ime) kuka za mnom”.

OBIČAJI

Svadba i provera nevinosti

Vlasi su oduvek zahtevali da devojka uđe u brak nevina. Zato su poštovali običaj da
svekrva posle prve bračne noći izvrši kontrolu. Parovi se venčavaju u dogovoru sa
roditeljima. Postoji i druga pojava, kada devojka ili momak sami odluče o tome i odu od
kuće bez dozvole roditelja. Vlasi za to kažu "a dat fuga”. Ali kada se napokon sve sredi,
dogovori miraz i venčanje postoje tri bitne ceremonije. Dogovor roditelja budućih
supružnika (s vorbjesk), prosidba (in pect) i veridba (tokma). Devojka se smatra
isprošenom kada na dar dobije minđuše, prsten i dukate. U prosidbu se nikako ne ide
ponedeljkom, već samo na krštene dane – četrtkom, subotom ili nedeljom. I obavezno
uveče. Nakon toga ide "nunta” odnosno svadba. Ujutru na dan svadbe mladoženja odlazi po
kuma(našu) a nevesta silazi na reku po krčag vode. Svi svatovi čekaju da mlada bude
opremljena za venčanje. Pri tome se posebna pažnja posvećuje za ukrašavanje njene glave.
Pravi se veo koji se vuče do zemlje i ima magijsko značenje štita za buduću ženu i majku,
stub porodice. Preko njega stavlja se venčić(kununa) ispletenu od bosiljka koji će joj
obezbediti zdravlje i dobar porod, i još jedan od veštačkog cveća i perlica na kojoj se kače
dukati. On simboliše materijalno stanje buduće porodice. Nakon obreda svi svatovi se
daruju i skoro za svakog gosta pripremljena je po jedna azma, pogača koju su žene mesile
dan pre venčanja. Samo je kumova ukrašena listićima bosiljka i posipana solju. Na krju je
obred uvođenja mlade u kuću. Do pripremljenog mesta mladu dovodi svekrva. Kada sedne
stari svat je tri puta okrene s leva na desno, što mladu čini moćnom da dominira svojom
okolinom. Pogaču, koju joj posle daje svekrva, ona lomi na četiri dela i baca je na sve četiri
strane sveta. Tako joj se podaruje sposobnost da na dalje sagledava sve da bi očuvala i
zaštitila porodicu. A zatim iz punog sita, koju joj doture sve zvanice posipa sitnim
bombonama, šećerom i zrnima žita i kukuruza. Prazno sito posle baca preko kuće i
započinje ritual predviđenja. Ako sito ostane na krovu mlada će ostati u toj kući. Ukoliko
sito padne sa otvorom na gore mlada će roditi muško, a u suprotnom žensko dete. Nevesta
u krilo kasnije dobije jedno dete, dojilja iz familije poprska joj veo mlekom iz grudi, a ona,
držeći bebu, pogleda u dimnjak da joj dete bude crnooko i u ogledalo da bude beloputo.
Potom mladenci zajedno ulaze u sobu gde iz iste činije i istom kašikom kusaju mleko, da bi
im u životu sve slatko poteklo. Jedine čini kojima se svadba štiti od uroka izrađuju se od
goveđih rogova koji se sa crvenim paradajzom, cvećem i peškirom kače na kuću i ostaju
tamo sve dok traje proslava. Pred kraj glavnog dana svadbe kum izvodi poslednje rituale.
Skida mladi venac sa glave, mladoženji cvet iz revera, od barjaktara uzme bosiljak. Pričesti
ih iz tanjira u kome su kriška hleba, so, šećer i dozvoljava im da odu u spavaću sobu gde im
je prostrt beli čaršav. Skidajući se nevesta podsuknju baci mladoženji preko glave kako bi
njena uloga uvek bila glavna. Drugi dan svadbe, pred kućom mladenaca dolazi muzika i za
ustajanjem svira Zorile. Naša, kuma dolazi da razmesti krevet, ponekad zajedno sa
svekrvom proveri da li je čaršav umrljan. Nastavlja se veselje.

Rodoskrnavljenje

U svom radu "Rodoskrnavljenje u lirici i epici Timočke krajine” etnolog Ljubiša Rajković
tvrdi da su za teže vidove rodoskrnavljenja smatrali intimni odnosi između majke i sina ili
ćerke i oca (poznatiji kao Edipov i Elektrin kompleks). Te da ih sudeći po usmenim
zaostavštinama na ovim prostorima nije ni bilo. Ali se zato očigledno nailazilo na grehe
koji su počinili brat i sestra, bratanac i bratanica i o tome postoje mnoge eligije. Te pesme su očigledno, sem želje da zabeleže, sačinjene i da deluju poučno jer sve imaju tragičan
kraj. Na žigosanje nalaze i upamćeni nečisti odnosi između svekra i snaje, devera i snahe,
zeta i tašte, zeta i svastike i posebno odnos kuma i kumice. Jedna pesma koja opisuje vrlo
intrigantne trenutke glasi: " Čuva ovce čoban i čobanka po imenu Jovan i Jovanka, čuvali
su devet godin’ dana, čuvali su stado nebrojano. Kad nastupi deseta godina, progovara
Jovan čobanin: "Ajmo sejo stado da brojimo ali najpre da se obljubimo”.”A moj brate živ
te Bog ubio gde mož’ seja bratu ljubav biti, nit je bilo niti može biti, pod nam će zemlja
propuknuti a nad nama nebo prolomiti”. Naljuti se Jovan čobanin, manu sabljom, odseče
joj glavu, pade mrtva na zelenu travu. Mrtva glava, jezik progovara: "Aj moj brate Jovane
čobanine, u stadu su dvanaest ‘iljada, ima jedna Jovankina ranka, ti kad odeš našem belom
dvoru zablejaće Jovankina ranka šetaće ostarela majka pa će reći naša stara majka: "Bleji
ranka a gde je Jovanka?” A ti brale majci kaži ovako: "Kad smo bili stado smo gonili,
Jovanka je sitan vezak vezla, vezak vela iglu izgubila pa ostala u gori da traži”. Dirljivost
ove pesme naveo je mnoge na zaključak da se u njoj pored očigledne poruke krije nešto
mnogo suštinskije, ogledalo Vlaha koji u najvećoj okrutnosti pokazuju neočekivanu
plemenitost. Vlasi su uvek pre birali da budu žrtve nego agresori.

Ubijanje staraca – lapot

Uz čvrstu veru u zagrobni život, za vlašku tradiciju ponegde se vezuje još jedan
senzacionalistički običaj poznat kao lapot ili ubijanje staraca. I, mada se on više ne
primenjuje jer ga savremeni zakoni strogo sankcionišu, u Timočkoj krajini još uvek mnogi
misle da je to bio humani čin. Zato su se možda blaže varijante običaja lapot zadržale i
danas. Tako u selu Halovo postoji običaj da se čoveku iscrpljenom bolešću ili prikovanom
za postelju unakrsno zaseče koža na vratu pozadi. To bi se ranije svakako činilo kada bi mu
iznenada zastrašujuće zasijale oči ili bi se žalio da redovno sanja zečeve, jarčeve ili
magarce. Jer bio je to znak da ga za života opseo đavo. Ti plitki zaseci britvicom iza vrata
doprineli bi ubrzanoj smrti. Jer kada bi se čoveku tako što i desilo, iz rana uopšte ne bi ni
pošla krv što je bio znak da su ukućani imali pravilan predosećaj i da su nesrećniku đavoli
zaista već posisali krv.

Slavski pir sa umrlima

Kod Vlaha je gost uvek bio rado viđen, bilo da je došao po savet ili lek, na svetkovinu ili na
porodičnu slavu. Ali svaki taj predah od dnevnih obaveza, svako zadovoljstvo podeljeno sa
familijom ili komšijama, Vlasi će iskoristiti i da se pomenu mrtvi. Bez pomena ne može da
prođe čak ni kafa popijena u društvu. Stavljajući šoljice na sto domaćica će ih prvo
nameniti mrtvima pa tek onda poslužiti žive. Isto je i sa hranom. Posebno u vreme
nedeljnog ručka, kada se danas obuzeta raznim poslovima, cela porodica okuplja kod kuće.
A nema razlike čak ni kod slava koje u većini domova drugih nacija ipak služe za radost i
podršku svecima. Stanovništvo vlaškog govornog područja verovatno je najizrazitije po
čudnoj ponekad paradoksalnoj mešavini hrišćanskih i arhaičnih rituala. Oni će se u svako
doba zakleti u Boga koga iskreno uvažavaju i u bibliju, a potom nad tom svetom knjigom
odbajati za zdravlje. Baš tako i na svojim slavama koje treba posvetiti svecima, Vlasi
zadovoljavaju hrišćanske običaje ali ih i koriste da se sete svojih mrtvih. Pozovu ih na
slavlje i zamole svece da im tamo omoguće lakši život. Zato Vlasi za razliku od drugih
imaju veći broj slava u toku godine. Pored slave koja se preuzima od predaka i krsne slave,
Vlasi praznuju i sveca koji je praznovao vlasnik imanja ili kuće koji su kupili. Ili neki sveti
dan kada su doživeli nešto posebno, kada su spašeni od bolesti, tragedija i slično. I svaki od
tih praznika kod Vlaha se obavezno slavi po tri dana. Počinje se uveče pred određeni sveti
dan, svečanom večerom koju prati niz obreda. Ona se naziva "šina” (šina lu praznik) i u
potpunosti je posvećena mrtvima. Praćena je ritualom u kome svi koji sede za već
postavljenom trpezom čekaju da im se pridruže mrtvi članovi porodice. Tri žene izlaze
napolje sa kadionicama iz kojih se vije miris tamjana i dim upaljenog žara, i glasno
pevajući dozivaju mrtve. Nije retkost da tokom rituala žene zapadnu u posebno psihično
stanje, plaču, nariču i na kraju se vraćaju u kuću. Skrhane što pokojnici ne dolaze sedaju za
sto. Tek tada domaćica pominje sveca, sunce, mesec i zvezde da bar omoguće da se šina
dostavi mrtvima. Drugi dan slave naziva se "la trup lu praznik” kada se daje prndzu ili
ručak a potom i trenkarelje ili koada. Treći dan opet je namenjen mrtvima "la kolaš lu praznik”. Tada se i odlazi na groblje. Sva tri dana slave u kuću domaćina dolaze gosti.
Samo oni najbliži koje poziva gazda obilazeći ih sa ploskom, bocom rakije koja je okićena
cvećem i nosi se u torbi. Vlasi svoje goste nazivaju buklije i očekuju da oni zajedno sa
dušama preminulih predaka i porodicom domaćina, sačine složnu zajednicu. Ali ako bi se
na slavi pojavio i kakav nezvan gost, nikako se nije smeo odvratiti, već je za trpezom
dobijao ravnopravno mesto. Prvi gost koji uđe u kuću naziva se pop i njegova je dužnost da
tog dana seče kolač i nazdravlja. Trpeza je za vreme vlaških slava posebno pripremljena.
Na vrhu stola je obredni hleb – kap. Potom slede kolaku dumnjezou, kolač bogu, kolaku lu
majka prečesta ili bogorodičin kolač i na kraju kolaku lu praznik, namenjen svecu koji se
slavi. Uz to su iznete i sve ponude koje su pripremljene za slavu. Kada se svi gosti okupe
spolja se unosi već upaljena sveća koja gori samo za vreme obreda. Domaćin tada
nazdravlja gostima: "Dobro veče ljudi, upalio sam sveću Svetom prazniku i Bogu i
Bogorodici”. Domaćin stavlja sveću u bogato okićen sud i drži je upaljenu dok gosti ne
pojedu supu sa rezancima ili dodatkom kakvog testa od brašna. Potom je gasi o prag ili
dovratak i najavljuje kraj obreda. Paljenje na ognjištu i gašenje na prag već odmah upućuju
na misao da je slava posvećena mrtvima, jer se za oba ova mesta smatralo da su boravište
mrtvih duša. Po arheološkim iskopinama nekada su se mrtvi i sahranjivali baš tu. (U naselju
Lepenski vir koje potiče od osam i po hiljada godina pre naše ere kosti mrtvih nalažene su
obavezno pod ognjištem njihovih trpezarskih kuća u centru). Sveća se čuva do sledeće
slave jer ima svojstvo zaštitnika. Kolač seče gost koji je prvi stigao ali se za to vreme za
njega drže desnom rukom i domaćin i svi muškarci za večerom, uzdigavši ga visoko.
Potom se zalije vinom, Četvrtina pripada popu, druga se kači na zid a ostatak se razdeli
gostima i oni te parčiće jedu lagano, grickajući ih skoro ceremonijalno. Za to vreme po
svom uverenju svako se od njih obraća direktno mrtvim duhovima koji mu mogu pomoći i
očekuje neki kontak sa njima. A mrvice od sečenja nose se i prosipaju po tavanu kuće. Kap
posebno vole devojke jer nakon što pojedu malo hleba te noći, kažu Vlasi, po pravilu vide
svoju sudbinu i budućeg muža u snu. Trpeza se zatim okadi tri puta pa domaćica uzme
parče kolača, umoči ga u svako jelo i pojede, čime simbolično "pušta” trpezu namenjujući
sva jela mrtvima. Tom se prilikom svi živi uhvate za ivicu stola izgovarajući "Bog da
prosti”. I to je pokušaj da se sa duhovima uspostavi mističan kontakt. Dok gosti jedu
domaćin, na za to određenom mestu (na prostranoj košulji pored hleba sa svećom i čaše
vina), ljubi zemlju i metaniše 44 puta. Trpeza i upaljeno svetlo ostaju cele noći – i kad gosti
odu a domaćini pođu na počinak. Smatra se da baš u to vreme dolazi natprirodno biće, koje
Slava poslužuje. Zato čim ujutru ustanu domaćini proveravaju da li je Slava otpila vino iz
čaše. Drugi dan iako je proslava namenjena živima, domaćica rano izlazi na groblje i
prekađuje nad mrtvim precima. Ujutu pali i sveću koja kao i svetlo gori preko celog dana.
U vreme ručka koji se takođe prvo nameni mrtvima pa se trpeza tek tad oslobodi, domaćin
stoji, jer se smatra da Slava sedi na njegovom desnom ramenu i da će ukoliko domaćin
sedne ona otići. Treći, zadnji dan, praznik se završava ručkom kojim se ispraća Slava. Vlasi
ovaj dan zovu i "prazniku l kacun” obuti Slavu. To je i inače najbolji dokaz da Vlasi pod
slavom podrazumevaju odrđenu ličnost, preminulog koji dolazi i odlazi, u svakom slučaju
čovek koga treba obuti. Pre podne u kući se na kafu i rakiju okupljaju žene a popodne oko
postavljene trpeze sa svim kultnim hlebovima sedaju svi. Prvo se jelo, ponovo hvatanjem
za ivice stola, opet namenjuje mrtvima.

Zamena svetitelja

Današnja slava kod Vlaha razvila se iz prehrišćanskog kulta mrtvih i da je sa prihvatanjem
hrišćanstva određeni svetac samo nasledio diviniziranog pretka. Vladislav Skarić poziva se
na uvreženo mišljenje najstarijih civilizacija gde su se mrtvi smatrali polubogovima i
prizivali su se tamjanom i svećom. Za njih se oduvek odvajao hleb i vino. Zato je slava
samo hristijanizovana forma latinskor kulta "lara”, preuzeta od Ilira.

Todorova nedelja

Vlašku magiju i religiju jednostavno čine i običaji vezani za određene periode u godini i
velike praznike poput Đurđevdana, svete Trojice, Božića ili Uskrsa. U noći između
ponedeljka i utorka, prve nedelje uskršnjeg posta, ljudi u Timočkoj krajini uglavnom ništa
ne rade. Veruju staroj vlaškoj legendi koja kaže da tada stiže Todorova konjica na čijem je začelju ćopavi ali najopasniji konj. Zato ni u narednih sedam dana ne treba noći provoditi
na ulici jer Todorovi jahači, ljudska bića koja imaju repove, gaze sve pred sobom. A u
četvrtak dolazi i Sintođeru al mare, glavom Veliki Todor. Todor je, kao i ostala magijska
bića, duša koja luta a Vlasi za svaku od njih imaju veliko razumevanje. U dane kada se
očekuje njihov dolazak ljudi im spremaju počasti, dozvoljavaju im da posete mesta na
kojima su živeli i vide osobe koje su voleli. Tokom ove takozvane Bele nedelje obeležava
se i buđenje proleća. Skupljaju se mrvice sa obredne trpeze i masnoća sa šerpi koja se
kasnije koristi za pravljenje mađija, izvode se rituali za plodnost njiva a kako kaže Durlić,
"propisan je niz zabrana da se ne bi uznemirile ptice koje nanose zlo usevima”. Tada pada i
vlaški praznik Dragoban, od koga se računaju babe, period od dvanaest dana koji
predviđaju kakvo će vreme biti narednih dvanaest meseci. Zato se pokladni Priveg tumači i
kao agrarno-magijskim, kolektivni obred kojim treba umilostiviti prirodu u kriznim
prelascima iz zimskog solarnog ciklusa u letnji. Pred zoru na Veliki četvrtak, ili Žoj Mare,
u svakom dvorištu rasplamsaju se male vatre od burjana ili grana šljive-Fokurjel. Ispred
njega se iznese sofra sa kolačićima i kockama šećera. To je znak da se familija seća svojih
mrtvih i da je predhodnog dana održan ritual prizivanja i budjenja pokojnika, namenjivanje
odeće, puštanje vode… i da je odigrano kolo za mrtve sa elementima transa. Jaja se farbaju
na Veliki petak, mešenje ritualnih hlepčića obavlja se u Veliku subotu a pričešće na
kućnom pragu, na sam dan Uskrsa. Na uskršnje svitanje koje Vlasi zovu "Pašće”, izađe se
pred kuću na pričest sa posebnom mešavinom bilja, farbanih jaja i hleba koji je preliven
crnim vinom i vodom. Ritual je završen kada se svako od ukućana okrene tri puta oko sebe,
i po tri puta skoči napred kako bi mu u narednoj godini sve krenulo na bolje.

Đurđevdanski rituali

Đurđevdan je Vlasima jedna od najvećih svetkovina. Tada žrtvuju jagnje koje uz niz
magijskih rituala namenjuju svteom Đorđu. Praznuje se još od prvog petka pred
Đurđevdan. Kod Vlaha se taj dan zove Vinjera bujedzilor ili Biljni petak a obred
prikupljanja prvih prolećnih plodova i cveća, od kojeg devojke pletu vence, poznat je kao
Bujedz. Pre zore, po rosi, devojke odlaze u prirodu, umivaju se na izvoru. Potom beru
biljke i korenje koje se kasnije tokom godine koriste za lečenje i spravljenje magijskih
napitaka i ljubavnih afrodizijaka. Ali je Đurđevdan po verovanju Vlaha dan kada se čini
uspešno mogu bacati, jer ovaj praznik, kao svoj, slave i veštice. Kako bi se sprečio njihov
loš uticaj na kuću, u istočnoj Srbiji se i danas kapija i zidovi pokrivaju velikim granjem
koje su momci sekli u petak pred praznik. Na prag ili ispred ulaznih vrata stavlja se i vrbov
venac, uvezen crvenim koncem i zakićen češnjem belog luka i listovima ljošćana.

Koledari i krljalese

U čast rađanja novog sunca, od 17. decembra, Svete Varvare, so Srpske Nove godine, mesi
se obredni kukuruzni hleb sa rupom u sredini, oko kojeg se otimaju deca ne bi li u svom
parčetu našli novčić. A kako u vreme Božića po selu idu maskirana deca, "kolendari”,
kojima se pred kućom dele slatkiši, voće i "malaj” hleb, tako 19. januara, na Bogojavljane u
vlaške domove stižu "krlaljese”, maskirane mlade devojke među kojima se, kako kažu,
uvek potkrade i neka prava vila. Ova ritualna povorka žena skuplja vodu iz bunara ili
izvora, kako bi od nje kasnije pravili afrodizijake i eliksire. Proslavljao se i produžetak
dana koji je nagoveštavao dolazak proleća a za mnoge devojke značio je i kraj mladalaštva.

Kolendari Predstave Vlaha o drugom svetu

Poštovanje raznolike mitologije, čitav niz obreda i datuma obeleženih crvenim slovom
kojih se pridržava ceo kolektiv, zabrane, odobravanja… i nadasve, trud koji pojedinci iz
svake generacije među Vlasima u istočnoj Srbiji ulažu da odobrovolje više sile, i danas su
isključivo posledica jednog velikog kulta koji naziva – kult mrtvih. Ta slikovita priča iz
vlaškog verovanja o tome šta čoveka čeka u onostranom, ne može se povezati ni sa jednom
drugom religijom koja danas živi. A opet, na prvi pogled dobija se utisak da se u njoj sreću
niz pojmova koje su antropolozi zabeležili u afričkim ili indijanskim plemenima smešano
sa hrišćanskim, budističkim i vizijama iz Talmuda. Kod Vlaha dominira ideja kako će
čovek, kao jedinstvo materije, duše i duha nastaviti da živi na "onom” svetu. Po mišljenu
većine naučnika koji su se bavili ovom temom, uzroke toga treba tražiti u upornom
odbijanju ovog naroda da se odrekne prastarih arhaičnih verovanja i paganskih predstava.
Vlasi veruju da je smrt neka vrsta putovanja u nepoznato, samo promena mesta boravišta
koja se ne zapisuje u ličnoj karti već u mnogo bitnijem spisku duša koje prebivaju u
kosmos. Celokupni ciklus počinje zadnjim uzdahom. Ispuštajući taj tračak života, čovek
počinje da umire i duša ga napušta. Lagano se sakuplja od stopala preko trbuha, leđa i
vrata, ulazi u glavu a tada iscuri uglavnom kroz nos, usta ili uši.

Putovanje po svetu mrtvih

Kroz "ulazni” hol svi prolaze i njihov život vraća se unazad, ubrzano kao filmska traka.
Sami uviđaju sve svoje grehove posebno one nakon kojih nije bilo griže savesti ili
iskupljenja – seća se Desanka Perić svoga sopstvenog putovanja po onostranom – Tri
Marije koje su me izabrale da proričem i lečim posebno su me na to upozorile. Onaj ko se
pokajao za vreme života manje ispašta tamo.

Kad smrt zakuca

Kad smrt zakuca i uđe na vrata najstarija žena u familiji izlazi pred kuću, seda uz njen ugao
koji nazivaju i krst, i bolno nariče. U tome joj se ubrzo pridružuju i druge žene koje se sa
njom smenjuju. Pominju pri tom dobra dela umrlog svih 24 sata koliko se on drži u kući. Za
to vreme pored njegovog tela smenjuju se straže. Komšije i rodbina budno prate gde će
pokojniku da izađe duša. Proveravaju da li je pažljivo okupan i obučen. I strahuju da ga,
dok leži na pokrovu, ne preskoči mačka, jer bi se tada zasigurno povampirio. Kada nisu
sigurni da su sve to držali pod kontrolom, oživi preduzimaju i preventivne mere. Bockaju
pokojnika glogovim trnom po stomaku, ili skidaju dlačice ispod njegovog pazuha, sa
genitalija, spaljuju ih pa sa tim dimom mrtvog prekade. Na prozore kuće stave se glogove
grančice koje stoje šest nedelja da mrtvaka odbiju od čežnje za domom i pravilo je da
njegova postelja u istom tom periodu ostane prazna. U nekim krajevima Timočke krajine
Vlasi uz uzglavlje pokojnika pale sveću koja se tog dana izliva po njegovoj meri. Ona je
vrlo tanka ali mora biti dugačka koliko je i čovek bio visok. Ta se sveća naziva "stat”. Ona
gori i danju i noću dok je pokojnik u kući, potom prati povorku i na groblju se nakon
sahrane ostavi da izgori do kraja. Vrlo je bitno i kako će se pokojnik smestiti u kovčeg koji
obavezno mora da ima lep, obično beli satenski pokrov, ćebe i jastučić napunjen kučinom u
koju se stavi beli luk. Uz to živi mu dodaju i razne lične stvari. Za starije štap i nožić,
flašica sa rakijom i vinom, za mladu devojku ogledalo, češalj i sapun… Svako zaslužuje da
ponese i kesicu sa slatkišima koja se umrlom stavi u ruku i tikvicu sa vodom. Pre nego što
se pokojnik iznese iz kuće svi ukućani uhvate se za kovčeg i kažu: "Mi vučemo tebe, nemoj
ti nas”. A kada odu do groblja pre kovčega u raku se spušta neko iz familije. U sva četiri
ugla upali po jednu sveću i prelije zemlju vinom. Duša voli da se skrije pa ode u drvo ili
kamen. Zato je kod Vlaha vrlo važno da se pokojniku podigne spomenik. Mnogi to urade
još za života kako bi po svom ukusu izabrali oblik i boju kamena.

Stihovi za prevođenje mrtvih duša

Kult mrtvih osnova je vlaškog predanja, prenosi se kroz pokolenja i očuvan je u skoro svim
segmentima do danas. Porodice u selima oko Bora za svakog preminulog priređuju 365 malih daća, Turće, do isteka prve i 11 velikih pomana sve do isteka sedme godine od smrti
člana porodice. ako su u pitanju mlade osobe, starije žene u porodici nose crno svih sedam
godina a ponekad i doživotno. Još uvek se održavaju i posebni obredi za nasilno preminule
i onome ko je umro bez upaljene sveće….. I svi oni propraćeni su ritualnom muzikom koju
svojim glasovima izvodi veća grupa žena. Melodije nisu svuda iste ali su uvek uvrštene u
klasu "d’ duor”, pesme čežnje, bola i sete. Pesme koje Vlasi pevaju kada neko umre dele se
na pogrebne i podušne. Pogrebne daju uputstva za onaj svet a podušne smernicu kako se
privremeno vratiti na ovaj. Dok pevaju ove pesme Vlahinje niti plaču niti nariču. Ali se
emocije koje bude njihovi glasovi nestvarne. Reči opisuju suštinu života i smrti. I sve one
spadaju u "kinćiše d’ duor”. Najznačajnija dešavanja u vlaškim posmrtnim obredima ipak
su prema mišljenju mnogih, pesme za vođenje mrtve duše ili Petrekatura.

Obredi iz kulta mrtvih

"Strah od smrti, najveći čovekov problem, Vlasi su rešili tako što se smrti ne boje, jer u
potpunosti proistovećuju ovozemaljski sa onozemaljskim životom” – kaže etnolog Durlić –
"Gledao sam kako stari Vlasi umiru… oni se raduju”. Pokojnici se kod Vlaha svakodnevno
pominju. "I mada se kod mnogih na reč pomana javlja slika bogate trpeze sa svećama i
ženama u crnini koje stoje okolo, to je samo privid. Na pomanama je od hrane, pića i
drugih materijalnih stvari, mnogo bitnije da se do umrlog dopremi svetlost, da se sa njim
vežu livade sa rascvetalim cvećem, pesma ptica, mirišljavi vazduh”, i kako je zapazio
etnolog Sava Janković, "ovozemaljski se život prosto prenosi u gotovo svim svojim
aspektima na onaj svet”.

Buđenje pokojnika

Najrašireniji rituali u kultu mrtvih kod Vlaha su vezani za trpezu opremljenu po posebnom
meniju koji ispunjava sve čežnje preminulog pretka. Zato pored svakog vlaškog groba
postoji sto na koji se rano ujutru na dan svetkovine, postavi svečana trpeza. Miris svežeg
cveća i zapaljenog tamjana otvara vrata drugog sveta posle čega se pokojnik budi nežnim
rečima i pesmom. Zatim se grob poliva vodom kojom se pokojnik umiva i osvežava, da bi
onda uz pomoć svetlosti sveće došao za sto. Ovako velikim obrednim svetkovinama Vlasi
pominju preminulog sedam godina posle smrti. Prve godine daje se 365 malih daća i 11
velikih pomana. Rajska sveća koristi se ponovo na pomanama od Velikog četvrtka do
Duhova, u vreme Bele nedelje. Glavnu ulogu prilikom smrti člana vlaške zajednice imaju
starije žene iz komšiluka. One se brinu da pokojnikov prvi korak na onome svetu bude
impresivan. Ritualno ga kupaju, uređuju mu kosu, potom ga oblače. Sve je novo od veša do
cipela. Stavljaju se razni ukrasi i odličja koje je čovek dobio za života. Tek tada mu se ruke
sklapaju preko grudi i u njih se stavlja upaljena sveća. Prvo pravo opelo opet se poverava
ovom skupu žena od kojih najstarija vodi dušu ka onome svetu uz određenu basmu već
pomenute protekture. Kad završe sa ovim poziva se sveštenik da obavi pravoslavno opelo.
Preminuli se stavlja u kovčeg preko ćebeta i svilenkastog čaršava i dobija još jedan pokrivč
i jastuk. Pred otvorenom rakom sledi ponovo sveštenički čin. Pre nego što se grob zatvori
zemljom, u njega silazi jedna starica koja je vodila ceo obred i započinje najvažniju fazu da
mrtvome olakša put na onaj svet. Ona sanduk očisti orahovom granom, ako treba izglanca
ga svojom keceljom a potom ga okadi upaljenom svećom i buketom cveća i trava od kojih
svaki struk ima posebno značenje. Kada se zatrpa humka i pobode krst ne odlazi se sa
groblja kao što to čine većina drugih naroda. pokojnik se ne ostavlja sam i ne važi pravilo
da se tog dana ne valja osvrtati na grob ili se na njega vraćati. Naprotiv, muškarci još
odmah tu nad humkom operu ruke i posluže se žitom. Potom se od već donete građe
uređuju sto i klupice, ako već za života nije izgrađena kapela. Ako je bio pušač, zapali mu
se i cigareta. Po povratku u kuću nastavlja se pomana "Cara”. Sem bogate trpeze, običaj je
da se jednom gostu da upaljena sveća i parica. On je svedok da je umrlome data daća i da
njegovi misle na njega. Ukoliko je sahranjeni umro iznenada ili van kuće, znači bez
upaljene sveće, onda se tog prvog dana priprema i priveg. U dvorištu kuće pravi se velika
vatra, priveg. A na trpezu se uz sveće i cveće dodaje i štap kojim će se umrli braniti od
nasrtljivaca na onome svetu. Pomane se nadalje daju posle osam i četrdeset dana i to
utorkom, četvrtkom ili subotom. Smatra se da je do tad duša umrlog već pristigla na
odredište gde će duže sačekati na dalji put. Najvažniji deo pomane je prizivanje mrtvog. Najstarija dolazi do vrha stola koja se naziva "kap”. Tu je sve servirano za pokojnika i ona
tačno određenim redom moli Boga,svece, Sunce, Mesec i zvezde da pomognu mrtvome da
nađe put i pridruži im se. Tada, izgovarajući ime pokojnika, ona ređa sve što su mu njegovi
bližnji kupili. Samo ako su u pitanju mala deca onda se uz moćne sile pozivaju i drugi
umrli da nejači pomognu pri dolasku na svoju daću.

Pomana

Pomana u belom

Najznamenitija od svih pomana na zemlji i blagoslovena, kako već vekovima tvrde Vlasi,
je pomana alba ili bela pomana. Ona se za pokojnika postavlja samo jednom po izboru
porodice kada se steknu mogućnosti da se za tu priliku kupi sve što je potrebno. A treba
mnogo toga. Dešava se da se pomana alba daje i posle 20 – 30 godina posle smrti. Pomana
alba daje se na Svete Trojice, najveći vlaški praznik. Pripreme za nju počinju 52 dana pre
toga. Nevina devojka iz familije još na Veliki četvrtak odlazi na obližnji izvor i u kuću koja
priprema pomanu, svakodnevno sve do Svete Trojice, donosi vodu u dve nove bele posude.
Sva ta voda skuplja se na ulaznom pragu i svaki put se kadi belim svećama uz basmu: "Ova
voda nek se nađe (ime i rod pokojnika)”. Druga nevina devojka zadužena je da celo proleće
skuplja cveće i trave i za ovaj praznik napravi ritualni buket. Prvog dana praznika Sv.
Trojice, na Duhove mesi se i poseban hleb isključivo od prečišćenog belog zrna pšenice.
Ukrašava se krstom od pletenica testa i sa još 44 udubljenih kuglica u koje treba, na
pomani, uglaviti isti toliki broj sveća. Za svakog sveca po jednu.

Pomana u belom
Prvog dana Sv.Trojica, ujutru u kuću dolaze mnoge zvanice. Svi koji su poznavali i voleli
pokojnika. Greh je ukoliko se odbije prisustvo ovoj najzačajnijoj pomani, veći, nego ne
doći nekom na sahranu, posebno, jer se zbog skupoće ova pomana često pravi i za jednog,
još uvek živog ukućana. Udovica koja pravi pomanu svom pokojnom mužu udenuće za sve
vreme rituala i svoje ime. Na uglancanu trpezu prostrtu novim belim stolnjakom, dočekaće
ih hleb sa upaljenim svećama. Pred njim beli sud sa belim cvećem. Oko njega kocke šećera
i tri bele maramice na kojima stoje čaše sa belim rastvorom šećera i vode. Belo vino i
posluženje od jaja, sira, griza i drugih belih namirnica. Čak i torta i svi kolači moraju biti
kristalno beli i svaka ponuda istovremeno servirana na tri tanjira. Posuđe i čaše za goste
moraju da budu u neparnom broju. Ritual počinje pre izlaska Sunca. Tri za to zadužene
žene zapale sveće a potom se tri puta u nizu klanjaju prema istoku. Kleče i ljube zemlju
izgovarajući basmu: "Molim se da (ime pokojnika) bude pušten u osvetljen prostor.” Potom
iz one tri čaše popiju belu zašećerenu vodu i posluže se za doručak belom hranom. Sveće
dogorevaju obično predveče kada je obred za stolom već gotov pa se tako ceo hleb ostavi
da stoji do sledećeg velikog praznika. On se ne deli niti se jede, kao što obično biva kod
drugih pomana. Kada se sve završi devojka, vodonoša, nosi vodu u susedne kuće u
komšiluku a zadnji kazan isprazni na izvoru sa koga je vodu sakupljala. Da dokaže da je
voda nošena i puštena, ona će niz vodu pustiti i tri marturije, pogačice, i sasušenu,
izdubljenu tikvu u kojoj su zabodene tri upaljene sveće. Svaki slučajni prolaznik koji sa
obale vidi ovaj prizor a nije upućen u tajne vlaške religije ostaće zaprepašćen.

Obred svedočenja živih

Praznik svih mrtvih je Veliki četvrtak pred Uskrs. Na Veliki četvtak pred Uskrs Vlasi daju i
pomanu "Žoj mare”. Najvažnije zadušnice koje se kod Vlaha poštuju su one pred Uskrs,
Svete Trojice i Mitrovdana. Međutim Vlasi imaju još jednu vrstu zadušnica koje nazivaju
"Moši”. I mada nemaju realnog objašnjenja zašto su tako podeljene , etnolozi su zabeležili
da Vlasi daju "moši de grušai” gde se na zadušnicama mrtvima nosi jogurt, "moši de fraži”,
kada im se mesi i namenjuje kolač sa jagodama na koji se stavljaju crni i beli luk, i "moši d
pipćij” ili pomana pihtija koja se daje u subotu pred uskršnji post. Sve ove pomane daju se i
mrtvorođenom detetu. Dete koje nije moglo biti kršteno daje se po pravilu ime Jovan ili
Jovana, u zavisnosti od pola.

Crna svadba

Za preminule bez sveće postoji jedna vanredna pažnja. Pomana koju zovu Crna nedelja ili
"Postul njegrulu”. Ovaj obred daje se umrlima te godine ali se po selima zatiču i oni koji se
i narednih šest godina na ovaj način obraćaju višim silama tražeći kontakt sa svojim
mrtvima ili moleći zaštitu za njih. Ako je tragično stradali bio mlad, neudata devojka ili
neoženjeni momak, Vlasi će mu ovom prilikom napraviti i svadbeno veselje.
Crna pomana daje se druge nedelje posle Uskrsa. U Pobusani ponedeljak, prvi nakon
Velikog ponedeljka, oni počinju sa sedmodnevnim postom. U tom vremenu odriču se bilo
kojeg zadovoljstva, mesa, jaja, sira… a upotreba vina ili rakije strogo je zabranjena. Ceo
život odvija se u jednom novom ritmu primerenom crnoj nedelji. U tišini domaćica mesi
veliki kolač, poskurnik, 11 velikih hlebova (liturgija) i 40 kolačića (poskurnika), koji se u
nedelju, zajedno sa 40 sveća, kockama šećera i farbanim jajima nose u crkvu. Sve to
poređano na podu, u 40 porcija, okadi sveštenik. Nakon završenog rituala, gase se sveće na
malim poskurnicima i porcije se podele ljudima uz "Bog da prosti”.

Obredni hlebovi

Hleb je za Vlahe posebna svetost. Po tradiciji, narod severoisočne Srbije opredelio se za
zrno žita kao za najmoćniji talisman. Zato i svi običaji Vlaha, vezani za žrtvu ili za zagrobni
život, kao sastavni element imaju kultni hleb. Vojnički kolač – kolaku vojnišesk, kola; za
odelo – kolaku de colje isus, mesecluna, mala glava – kapu al mik, krstktruša, subota –
sm’bta, samo su neki od naziva kosmičkih sila i vrednih pojmova po kojima su hlebovi dobili
imena. Na pomanama se na dnu stave đevreci, pa pogača u obliku kruga, i na vrhu kap – hleb koji ima krst od ukrasnog testa i solinarnih motiva uokolo. Kap se kiti i cvećem, zabada
se sveća, a pored se nađu voće i druge đakonije. Taj centralni kap je glava namenjena
pokojniku, a iza njega stoje drugi kapovi u zavisnosti koliko je godina proteklo od smrti.
Mrtvi se kod Vlaha pominju dok god imaju potomke.

Vlaški obredni hleb

Prizivanje 44 svetih

Po verovanju Vlaha čovek može izdahnuti mlad, daleko od kuće, bez pratnje svojih
najbližih, u starom odelu pa čak i neokupan. Ali je najveća tragedija kada izdahne bez
upaljene sveće. Zbog onih kojima je sudbina dodelila iznenadnu i prebrzu smrt, Vlahinje su
sbe obdarile veštinom da izrađuju posebnu, Rajsku sveću. Nekada je svako vlaško selo
imalo svoju majstoricu za Rajsku sveću. Danas je sve manje žena koje bi taj posao radile
jer je jako naporan. Rajska sveća se po običaju izrađuje isključivo noću, žena mora biti
sama a posao je izuzetno pipkav. Vreo vosak treba razvući u 44 tankih konca dužine 1,5
metara. A od njih se posle hlađenja precizno izrađuju po 16 komada od tri razna ornamenta
koji se voskom lepe na drveni krst. Rajska sveća nosi se pred sahranu i u pogrebnoj povorci
ispred svih ostalih religijskih simbola. Prave je isključivo žene koje su od malena
upućivane u tajne vlaške magije i obrednih rituala. Ona koja je odabrana da pokojniku
načini Rajsku sveću mora biti okupana i sva u belom. Uz pomoć voska, konca i ogledala
samo za jednu noć izvajaće detaljima bogato ukrašenu skulpturu u obliku krsta sa stalkom
za 44 tanke sveće, po jedna za svakog velikog sveca koji će preminulog odvesti u raj. U
tome će mu pomoći i njegova porodica. Ona treba da ispoštuje sve običaje predviđene
verom ovog naroda. Rituali vezani za njega počinju još u momentu smrti. Prve molitve
izgovara žena koja izrađuje Rajsku sveću. Pre nego što počne sa strpljivim vezenjem voska,
ona klečeći na kolenima i laktovima priziva Sunce, moleći ga da svedoči njenom poslu. Pri
tom daje dugačku izjavu kako sveću namenjuje pokojniku da bi na onom svetu šta god
činio i gde god pošao, imao svetlo. Treba pomenuti vršenje svih prirodnih nuždi,
svakodnevne navike preminulog i ono što mu je predstavljalo posebno zadovoljstvo.
Prilikom nabrajanja ne sme biti ispuštena ni jedna radnja koju čovek upražnjava na onom
svetu jer to što nije pomenuto ne može ni biti na onom svetu. Slično čini grupa žena koja
kasnije preminulom tri dana i tri noći pevaju "Marturiju”, pesmu sa uputstvima za
snalaženje na putu do raja. posle sahrane sledi niz obreda kojim se zadovoljavaju
pokojnikove svakodnevne potrebe, opslužuju ih i vraćaju mrtve među žive. Kada u porodici
premine neko mlad za kojim se dugo neutešno žali ni danas nije retkost da Vlasi (zadnji put
zabeleženo u Debelom Lugu 1992. godine) 40 dana posle smrti, otkopaju grob da bi umili,
očešljali, pa čak, i presvukli pokojnika. U džepove odeće, koja se i dalje kupuje po meri i
ukusu pokojnika, stavlja se lični pribor, sličan onome koji je pokojnik koristio za života.
Kada je sve spremno počinje namenjivanje. Pri čemu se svaka stvar posebno poljubi,
imenuje i nameni. Ako je nešto slučajno ispušteno, pokojnik će to videti ali neće moći da
upotrebi.

"Čvrsta ubeđenja kod Vlaha opstaju zato što se za njih ne traže objašnjenja. "Mi ne znamo
da li su svi ovi Bogovi ili sveci živi ili mrtvi ali mi sve to dajemo da izađe pred njih”, kažu
oni i znatiželjnima rado govore o još jednom kuriozitetu religije i magije po kome ih svet
pominje.” Jasna Jojić-Pavlovski

Loguj se

Dnevna Poseta


Fotoalbum


Batinac na Mapi
Batinac na Mapi
Batinac na Mapi


Crkva Batinac
Neue Seite 1
Crkva Batinac

Konverter valuta
Konvertor Valuta
Kursna Lista

Facebook Batinac
Selo Batinac
Crkva Batinac

Radio Dak

Radio Dak


Selo Vlaska
Selo Vlaska

Partneri
Foto Milan
Vila Sah
Kalendar rs.


Linkovi

Koznazna.com

Pomoravac info.
Autentik net.


CH Pretraživač
Google Pretrazivac
You Tube

Search ch.
Ricardo ch.
Auto Skout 24

Blick ch.
20 Minuten ch.


Statistika

Online na Mreži: 1
Gost: 1
Korisnik: 0

Ukupna Poseta


Add This

Bookmark and Share



Copyright 2016 by batinac.com  Hosting vom uCoz